Čitam poslednjih par dana na Tviteru kako se hard core feministkinje, feministkinje light, nesvrstane žene i tradicionalke u najčešće mentionless stilu, prepucavaju na dve teme – prva je izjava blogerke Zoranah da traži muža kome će se podrediti i koji će biti bogatiji/uspešniji od nje, a onda i tvit neke estetske hirurškinje da niko posle 35+ ne može da izgleda zategnuto i bez bora ako u sebe nije ulio XY litara botoksa i hijalurona. Za tvitom su usledile i gomile krindži fotki žena koje su se slikale po idealnom svetlu i pisale u stilu “imam super gene, vidi me 47 godina, a baš sam kao mlađana”…Pa mmm, nisi. Ali u “probuđenom svetu” ni ovo više ne sme da se kaže 🙂
Zoranu nazivaju “raspalom sponzorušom” sa “pušačkim ustima” (misli se na felacio, ne na konzumaciju nikotina) a onda “team Zoranah” napada ove neke druge kako su masne hipsterke. I tako nestade ženska solidarnost dok si rekao Gloria Steinem. Nemam tribinu i barjak u ovoj raspravi. Ne podržavam sve žene makar šta radile i govorile samo zato što su žene i zato što su vekovima ugnjetavane, u tom smislu bi se moglo reći da pristupam hladne glave. Ta Zoranah mi se ne dopada od kako se pojavila, po mojim parametrima se užasno oblači, nema ni gram stila. Ne smatram da su intervencije kojima se podvrgla bile dobre za njen izgled, naprotiv. Takođe, ne vidim da daje bog zna kakav dobar primer mlađim devojkama, osim fascinantne činjenice da je taj neo-dizelaški look koji plasira napabirčio milion pratilaca na Instagramu. Ali, šta JA znam, JA imam 300 pratilaca i lepe su mi recimo Jeanne Damas ili Kate Moss i sviđa mi se njihov način. Imajmo u vidu – za devojke a influenserke sam ja baba, mogu bukvalno da im budem majka i potpuno sam irelevantna za svet mode. Ali, kad vidim sa koliko meraka Zoranu gade i mažu po mrežama pa mislim se “aman ima i nepametnijih i neuglednijih od nje” i onda se zapitam ko i zašto nalazi za shodno da baca otrov baš po toj ženi. Tu dolazimo do one stare porodične koju je baba Helena oduvek naglašavala – “odgovor na 99% pitanja je novac ili rešenje za 99% problema je novac”. Zorana je proputovala svet (što preko posla, što preko tih ortaka sa kojima se zabavljala) i puna je kao brod. Ovi koji šilje po njoj su pretežno ekipa Sokrates iz epskog “U Grčku”. Kaže ona za Bazar, traži bogatog. Mnoga njega koleginica je pre ulaska u svet “influensinga” tog baju sa buđelarom već našla, pa otud može svaki dan da se slika u novoj toaleti od 5000 eura što za posledicu ima da posle 200.000 pratilaca firme počinju da te jure i poklanjaju i onda tako “para se na paru lepi”. Biznismen (koga na slikama najčešće nema jer je muflon sa brojanicom i-ili torbicom) onda može da kaže da mu supruga nešto i privređuje, a to što je on u njen “biznis” uložio “prvi milion” je samo sticaj okolnosti da ne idemo u detalje. Zoranah je kao kolateral stigla do batica u kešu, a ne obrnuto a sad oni valjda traže neke nove, mlađe, drugačije – otkud znam šta je u glavi sportiste od 22 godine.
Ali hajde da analiziramo fenomen “tražim uspešnog muškarca”: kad smo deca, teraju nas da imamo petice i da budemo super đaci. U razvijenim zemljama biti uspešan u većini profesija znači biti i dobrostojeći: izuzetnost se NAJČEŠĆE nagrađuje potražnjom, mogućnošću izbora a samim tim i adekvatnom finansijskom nadoknadom. Izuzetan kardiohirug ili advokat će biti bogatiji od sjajnog automehaničara, ali ni ovaj neće da skapa od gladi. Da li je u pitanju influenserka ili bilo kojoj drugoj osoba, slični su porivi pri odabiru partnera – uspešno je privlačno, uspešno je seksi i uspešno je ono zbog čega mislimo da će stvar da se razvija i da nam neće biti dosadno. Ja sam ful strejt pa pričam iz heteroseksualnog konteksta: od malena sam gravitirala muškaracima koji su lepi i slušaju dobru muziku ALI i imaju viziju, ideju o tome kako će nešto novo da urade, da napreduju, koji se prosto pale na to što su im studije ili posao. Šanse da takav (osim ako je neki baš smotani slikar) bude siroma’ su gotovo minimalne. Kako sam pri tom i serial monogamist videla sam situacije i da su mnogi moji momci tek kasnije (kad su se iščupali iz veze sa mnom:) ostvarili svoje snove a samim tim i postali “uspešni biznismeni”. Možda se devojke danas ne lože na “vizije i misije” već na ugovore i čist keš, noći Dubajia i slično, ali ako juriš sportiste to valjda ide uz taj ugovor (uz to ide i gledanje sporta, paljenje na sport, pevanje himni, poštovanje grba, zastave, kluba i patriotizam – zato ne bih izdržala sa sportistom pet i po minuta, čak i kad bi neki hteo:)
Nisam na Zoraninoj strani ali nisam ni protiv nje. Zabole me. Ali negde razumem zašto hoće da bude “podređena” – zato što nismo ukinuli mogućnost da I TO NEKO ŽELI. Pustite je neka želi, a ako joj šaljete strele zapitajte se zašto to radite? Follow the money. Čak i onaj koji nemate.
Sa druge strane – doktorka i intervencije. Pa i tu imamo obe opcije otvorene: dostojanstveno stariti ili se podvrgavati nekim korekcijama. Već u šestom razredu neka deca iz škole su operisala klempave uši. Početkom devedesetih sam završila u privatnoj klinici Anlave posle teške saobraćajne nesreće kad su me preneli iz Mađarske u Beograd i tu saznala da je u mom krevetu ležala Dragana Mirković koja je tih dana operisala nos. Turbo folkerke, paradigma Miloševićevog režima, su trpale silikone u grudi a onda su krenula i usta od polimera. Sve u svemu, nije to bilo nešto što bi mene i moje društvo navelo da istražimo ovu stranu medicine. Stigma je bila ne zbog promene ličnog opisa već zbog pozicije koju smo zauzimale tokom desetogodišnje političke borbe – “Erdut, rat, bela tehnika, silikoni” vs. “pištaljke, mir, antifašizam, au naturel look”. Mi smo ti snobovi kojima se podsmevaju kad pitaju “jao je l vam bilo bolje u vreme stare Juge ono jedno pivo, pica, Dubrovnik, Rovinj ludilo”. Pa da, bilo je, ali to sad nije bitno za ovu skaskicu. Pre par godina estetska hirurgija doživljava bum, postaje pristupačnija a i mi ulazimo u godine kad kreme i tretmani više ne mogu da zaustave gravitaciju. Da li se botoks ili hijaluron ubrizgavaju zbog muškaraca, što je teza koja se povremeno vrti? Ne, ne bih rekla. Ja ne želim da u ogledalu vidim ženu koja se “zbabala”. To je MOJA odluka. Novac koji investiram u svoje lice je moj, neko vreme sam od toga kako izgledam i zarađivala (kad sam se snimala svake nedelje za emisiju) i niko, ni majka ni muž mi nikad nisu rekli da treba da prestanem da idem na tretmane jer sam “preterala”. To je zato što oni tretmane ni ne primete, zato što imam dovoljno predznanja o tome koliko mi čega i kad treba, i nikad ne bih preterala ni za milimetar.
Kao i uvek u životu i za sve oblasti treba biti informisan, načitan i otvoren prema stvarima. I što je najvažnije – iskren prema sebi. Da li želim da u 82. godini izgledam kao Jane Fonda ili moja baba Zora iz Zete? Kao Fonda. Kako ću to postići? Tako što ću par puta godišnje malo da se sredim a kad kolagen potpuno zakaže onda da se bacim fejslift, što je ona uradila po sopstvenom priznanju i to ne jednom. Da li je Fonda gluplja, neinteresantnija, površnija od moje baba Zore?
Ne ne i ne.
Mislim da imamo zaključak.
Kiss and Make Up 