Zašto sedim kod kuće našminkana?

Moja baba je umrla 1998. u bolnici Sveti Sava. Imala je dva šloga, jedan za drugim, nije bila u cvetu mladosti i bilo je jasno da dolazi kraj. Život joj je bio lep sve u svemu, nimalo lak, ali su deca uzorna, unuci đene-đene i za 80 godina to je bilo korektno.

Poslednji put sam je videla tri dana pred smrt, pričala sam joj kako ćemo čim izađe ponovo da idemo u vikendicu. Videla sam u filmovima da tako treba tešiti i lagati samrtnike, kao “nije ti ništa, sutra trčiš maraton”. Inače je smrt u mojoj familiji odomaćena stvar, i krajnje proverena glasina. “A fatherless girl thinks all things possible and nothing safe”, reče neko . I kao i svako dete koje izgubi oca sa deset godina, ostala sam zauvek imuna na situacije kad kosač dođe po nekoga a ide “po redu”. Da se ne lažemo, ostala sam zauvek imuna na smrt, ne plačem na sahranama starijih ljudi. Hiljade sati terapije su rekle da sam emotivno zacementirana, nepromenjena i infantilna, pred kapijama vremena koje nije došlo.

Baba je od mame dva dana pre nego što je umrla tražila da joj uradi mali manikir, i namaže nokte na rukama. Svetlana je naravno ovo uradila i ta vinjeta, ta fakta da je baba mazala nokte na samrtničkoj postelji je jedan od onih sokova koji teku venama naše porodice, jedan od faktora zašto smo mi MI a ne neki drugi ljudi. Ako su se neke moje askurđelke frizirale po štetlovima u Poljskoj u 18. veku, ako je Lotika i posle kraha berze 1929. i bankrota bila fajtana, opeglana i očešljana, ako je Svetlana za Njegovu sahranu bila u najnovijoj crnoj svili Mirjane Marić iz “Jugoeksporta” onda je to taj hromozom koji je naše guščije perje za najfinije jorgane o kome piše Danilo Kiš u kratkoj priči “Igra”. Htele to ili ne, uhvaćene smo jedna za drugu šnalicama, uvrtele smo se viklerima, poravnale se canglama, turpijama, zamirisale se omekšivačima i štirkom. Jednom je Svetlana stavila Chanel 5 u mašinu za veš kad joj je nestao oplemenjivač a bile restriktivne mere Milke Planinc. Mi smo one lude o kojima šapuću, mi smo sa mrežicama pod profesionalnom haubom koju smo imali u Birjuzovoj, crvenim lakom dok nam uzimaju meru za sanduk, mi insistiramo da sve za pete bude Šol, i to šaljem mami za vreme bombardovanja, mi smo udarene, mi sa parfemima zbog kojih se zaista manje jede. Izlaženje iz ovog vira znači ispovraćati se po tradiciji (što može, to je lepo i legitimno) ali je teže nego što zvuči.

Ovih dana sedim kod kuće našminkana. Lažem, ja ne sedim kod kuće jer imam svaki dan da obavim nešto za Svetlanu koja ne sme iz stana, za muža koji je rizična grupa, i za sebe. Da, tačno je – raspitujem se gde može da se uradi manikir 1-1, stavila sam keratin na šiške, sveže sam ofarbana pre policijskog sata i izvodim rutinu kao u “mirnodopska” vremena. Ujutru stavim kreme, a onda – korektor, CC kremu, rumenilo, hajlajter, olovku za obrve, lip gloss.

Clarins Lip Gloss, IT Cosmetics CC cream, Estee Lauder Concealer, Urban Decay Colour Correcting Fluid, Glossier Cloud Paint, The Balm highlighter Mary-Lou Manizer, Anastasia Beverly Hills Brow Wiz

Iako imam masku preko nosa MENI je važno da izgledam nacifrano, čak i kad je sve okolo neizvesno. MENI je bitno da održavam koliki-toliki privid normalnosti i da pokušam da kontrolišem ono što mogu: svoje lice, svoju kosu, kožu, nokte. Takođe, šminkam se već 30 godina i nemam naviku da čapam i pipkam lice a to je jako bitno kad je u pitanju korona virus. Pored ovoga ima još jedna caka – zanoktice su mi jako osetljive, brzo “planu” i ako nemam dobar manikir sklona sam da ih drndam i da mi smetaju pa ih grickam. I to je psihološko ali i zdravstveno pitanje. Potreban mi je lak i uredni nokti.

I na kraju, zašto sedim kod kuće našminkana, isfrizirana, nalakirana? Verovatno zato što se ja sama sebi sviđam takva, i što su mi babini crveni nokti iz Svetog Save skroz u redu i ona nije nikakva luda baba, ona je ja za 50 godina. Čak i mamin šoping kad je postala (pre)mlada udovica nije apsurdan. To je metafora o samoodržanju koju ja razumem a vi ne morate. Za mene možda niko neće reći “luda keva se frakala tokom pandemije”, a možda i hoće. To nije ni važno, survival mode je svakome drugačiji, moj je da ostanem ista, da imam rutinu. U smrti, životu, sreći, nesreći, pandemiji sve mi smo u onom Kišovom hodniku i ne možemo da se izbegnemo…”A na kraju tog hodnika, negde upomućenoj, zamagljenoj, dalekoj perspektivi, kao u sumraku, stajao je on, Maks Ahašveroš, trgovac guščijim perjem, i nudio svoju robu, okretno, jevrejski. Čovek je mislio samo o njemu, morao je da misli o njemu, jer ga je gledao.

One thought on “Zašto sedim kod kuće našminkana?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s