Žeđam: Voda – koliko je dovoljno?

Priča počinje na prašnjavom drumu. Vozim se sa grupom albanskih privrednika od Tuza ka Tirani. To je jedan od mojih prvih boravaka u simpatičnoj Albaniji, i domaćini su veoma uviđavni. Stali smo kod Skadra, malo jeli, malo pili a već je kasni jun i vruće kao sam đavo. Put je relativno izakan, nema mnogo mesta gde može da se izađe i kupi nešto za piće. Naša motorkada se približava kioscima i ja zamolim svog prijatelja da izađe i da mi kupi vodu (nisam bila u fazonu da ga šaljem kao nekog slugu, ali ne verujem da ekipa u improv-prodavnici govori engleski, nemam kod sebe leke i tako dalje). Izađe on i vrati se sa jednom (1) majom, majeckom flašicom vode. Meni bude malo neugodno da tražim još i mi nastavimo ka Tirani.

Isto veče sam se malo opustila, pa sam im objasnila da oni koji me dobro poznaju znaju da je moj dnevni minimum četiri flaše, i da kad “druga na drumu pošaljem po vodu” znači barem dve Jane od 1.5…Bilo im je neverovatno, ali i poučno pa sad znaju moju rutinu. Četiri litre dnevno? Laaaaaažeeeš!!! To je najčešća reakcija kad kažem koliko konzumiram.

Ova situacija permanentne žeđi je donekle korespondirala sa vremenom kad sam dobila hroničnu migrenu. Postoje linkovi između migrene i stalne potrebe da se pije voda a neki su lekari tvrdili da voda i leči migrenu što je totalni bulšit. (O migreni će biti još reči na ovom blogu, tek smo se dotakli ove teške teme).

Verovatno sam osoba koja pije najviše vode od svih svojih poznanika i prijatelja, i zato me često pitaju da li ovo utiče na moje zdravlje u nekom pozitivnom smislu?

Nemam pojma, iskreno.

Kao i drugima i meni se “zadržava voda” (baš zbog overhydration sindroma) a što se tiče kože, kose i apetita nisam uočila neku ludačku promenu iz perioda pre famozne tri flaše. Problem je izvesna vrsta nervoze koja prati bilo kakvu situaciju u kojoj znam da neću biti u mogućnosti da kupim/pijem vodu, tako da postoji i jedna doza zavisnosti od vode. (Svima koji nemaju migrenu zvuči glupo, ali ostali možda i razumeju o čemu govorim). Došla sam do toga da postanem water-afficionado, gde god odem volim da probam razne lokalne brendove, lepe flašice čuvam za uspomenu. Najbolji dizajn: Solan de Cabras, Vis Vitalis i StarFire. Čak je i moja FB profilna u znaku vode – na fotki pijem jednu od ponajboljih u regionu, poreklom sa Durmitora.

Sa sobom često nosim i ovu Water/Vodka zabavnu flašu (na fotki ispod), jer tako praznu mogu da je unesem i kad na aerodromu prođem security pa da je napunim negde zlu ne trebalo.

Da li postoje razlike u vodi? Svakako. Ja sam se odlučila za hrvatskog proizvođača (tu vodu pijem čak i u Americi i Evropi  i njoj dajem prednost). Ova voda jednostavno nema nikakav ukus. Kao i u slučaju votke, tako je i kod obične vode – što manje osećate da išta pijete to bolje. Postoje dve popularne vode u Srbiji koje imaju pomalo “metalni” ukus i jako mi je teško ako tokom dana moram da uzmem par litara od tih brendova. Ovo ne mora da znači ništa loše, ali MENI NE PRIJA i ako mogu da biram odlučiću se za ono što mi je bolje.

Vodu iz česme izbegavam jer vidim koliko mi se kamenca skuplja u ketlu, i ne pada mi na pamet da mi se to događa i u organizmu. (Jeste, probala sam da prokuvavam i vodu koju pijem iz flaše i u ketlu NIJE bilo kamenca – za sve one koji će odmah da pametuju kako je to sve isto)

Naravno, najkvalitetnija voda je bilo koja u staklenim flašama, i može da se nađe u domaćim prodavnicama ali ako radim nabavku sama teško mi je da vukljam dodatnu težinu.

Pouka ove priče: pijte vode koliko vam je ugodno, ali mislim da je bolje piti više, nego manje. Ipak, ovo vam poručuje neko ko slobodno može da kaže “ako je voda droga, ja sam narkoman” 🙂